---

ЈЕДНОЈ МЕДИЦИНСКОЈ СЕСТРИ

Са тобом љубав у собу уђе,
жеља се свака у једну слије,
сузе си увек брисала туђе
а твоје нико видео није.

Ти плачеш тихо, да се не чује,
због туђе бриге, невоље нечије
боли те рана што тело трује,
очи без сјаја и сузе дечије.

Твоје су речи болесном снага
да битку бије љуту и тешку,
у истом трену жустра и блага,
јер позив твој не прашта грешку.

Најлепше милују те твоје руке
кад мајци  носе чеда у гнезда,
утехом блаже све патње, муке
и када душа крене пут звезда.

И само ноћу, кад тамни смирај
умором прошара шав беле блузе
пресложиш сваки дрхтави титрај,
све тешке речи, осмехе, сузе.

Загрлиш снове, по небу ходиш,
предивна,  као из бајке вила,
а знаш, и да се поново родиш
опет би иста, баш иста била.

Хвала што будиш најлепше птице,
дане без сјаја светлом што бојиш,
осмех што вратиш на тужно лице
хвала што бринеш и што постојиш!

                                                  Аутор
                                      Драгана Петровић