Генерална скупштина Уједињених нација је 1992. године усвојила Резолуцију којом се све земље позивају на обележавање 3. децембра, са циљем да се особама са инвалидитетом омогући једнако уживање људских права и равноправно учествовање у друштвеном животу.

Од тада се тога дана широм света одржавају различити догађаји којима се одаје признање особама са инвалидитетом. Организују се трибине и кампање о инвалидности, а заједнице се подстичу да у својим локалним срединама организују састанке, разговоре, представе у којима учествују особе са инвалидитетом. Општи циљ је да се особама без инвалидитета покаже да особе са инвалидитетом могу бити активни чланови друштва, а непостојање адекватне свести о тој чињеници може довести до различитих врста и степена дискриминације.

Дан особа са инвалидитетом треба да укаже на боље разумевање ових особа, помогне да људи постану свеснији права, достојанства и добробити особа са инвалидитетом, и да се подигне ниво свести о важности њиховог интегрисања у све аспекте живота, од економских и политичких, до друштвених и културних.

Уједињене нације наводе да је процењено да се једна милијарда људи који живе са инвалидитетом широм света суочава са многим препрекама за укључивање у многе аспекте друштва. У нашој земљи је направљен помак када је у питању положај особа са инвалидитетом, али су оне још увек дискриминисане и имају бројне проблеме. У посебно тешкој ситуацији су жене које су двоструко дискриминисане, чешће незапослене, економски зависне и чешће жртве насиља.

У Србији живи око 700.000 особа са инвалидитетом чији су основни проблеми запошљавање, архитектонске баријере и сиромаштво. Највећи проблем је пуна интеграција особа са инвалидитетом на тржиште рада па је 2009. године донет закон о запошљавању и професионалној рехабилитацији особа са инвалидитетом. Овим законом прецизно се дефинишу обавезе послодавца да запошљавају особе из ове популације.