прим. др Миодраг Лазић
(1955 – 2020)
Прим. др Миодраг Лазић је рођен 31. маја 1955. године у Београду, где је завршио основну школу. Отац му је био официр тадашње ЈНА, па се због његове прекоманде породица сели у Ниш, где др Лазић завршава гимназију и студије медицине. Специјализацију из хирургије је завршио на Војној академији у Београду, након чега се враћа у Ниш и запошљава најпре у Војној болници, а касније прелази на Хируршку клинику КЦ Ниш.
Од 1991. до 1996. године ради као хирург добровољац у ратним болницама у Двору на Уни, Глини, Костајници, касније на Палама и новооснованој болници ”Жица” у Блажују. Само у овој болници је обавио преко 3 500 операција којима се бави савремена хирургија. За немерљиве заслуге у Републици Српској одликован је Орденом Светог Саве који му је уручио Патријарх Павле. Председник Републике Српске Милорад Додик га је 2016. године одликовао Орденом крста милосрђа.
Вишегодишњи рад у ратној болници преточио је у књигу ”Дневник ратног хирурга” 1996. године, у којој је описао све оно што се дешавало у вихору братоубилачког рата. На Међународном сајму књига ”Иницијал” у Нишу за ово дело др Лазић је добио прву награду.
Навикао да све што ради уради најбоље могуће, да из сваке битке изађе као побеник, кренуо је и у ову последњу. Овога пута непријатељ је невидљив, подмукао, непознат, али пацијент не може да чека и дилеме нема. Баш као некада, када је у ратним дејствима под кишом граната донео тешку одлуку да младићу ампутира руку како би му спасао живот.
Цена је превисока, свестан је тога, али плаћа својим животом за спас пацијента. У данима када се бори за удах има само једну жељу, испраћај уз ”Марш на Дрину”, реке коју је толико пута прелазио одлазећи из удобног породичног дома у разорене градове, болнице, животе.
”Нећу да одем тихо, хоћу да одем онако какав сам био читав живот, а то знају моји пријатељи, колеге, породица”, написао је у опроштајном писму.
И отишао је, овога пута заувек, 14. априла.
После њега и свега што је за живота урадио, у свима нама се буди осећај преиспитивања и спознаје чињенице колико је свако од нас спреман да уради за другога. И сви смо некако сићушни, неприметни у поређењу са херојем чији смо били савременици.
А др Лазић је то, свеједно да ли је у руци имао скалпел или перо, заиста и био.